Koliko smo se puta uhvatili u rečenici ”U ovoj državi se ništa ne može”. Ovo je možda i djelimično točno. Ali što bi rekao narod sve se može kad se hoće.                                                                                                  

Šalu na stranu.                

Piše: Mihaela Puletić                                                                                                                                                        

Koliko puta smo pomislili ”Nemam ja vremena za to”. A o vremenu ste već čitali. Ako niste, potražite u nekoj od mojih prethodnih kolumni. Papagaj ne želim biti.                                                                  https://551955597a14b8504723be543eb1a92b.safeframe.googlesyndication.com/safeframe/1-0-37/html/container.html

Znate ono o čemu maštate ujutro dok pijete kavicu prije posla. To je vaš san.Nekomu je san pokrenuti svoj biznis, proputovati svijet. Nekomu imati veliku obitelj. Netko želi biti poznata zvijezda i imati kuću koja je kupljena bez kredita. (Like a Doris Pinčić , išlo bi uz to dobro i prezime Sinčić). I tako dalje i tako bliže.                                                                   

Raznih želja i snova ima. Ali jako je bitno da maštamo, želimo i sanjamo. Ljudi smo. Imamo pravo na to.                                              

Ali što kada taj san ostane samo san i ne pretvori se u javu za našeg životnog vijeka.                                   

Moj najveći uzor što se tiče sanjanja i želja sam mala ja. Sjećam se kako sam kao mala željela biti poznata pjevačica, pjevati poput Celine Dion na pozornicama velikih gradova. Prepreka broj jedan je bila to što živim u maloj sredini, tko će čuti za jednu Mihaelu i njen glasić. Druga prepreka su bile priče i komentari  drugih ljudi koji su bili u otrovnom agregatnom stanju. Zamislite, izlazim iz učionice na veliki odmor (sa svojih 14 godina) ,a na hodniku me dočeka grupa učenika koji zbijaju (loše) šale na račun mene i mog pjevanja. I tako svaki dan, punih mjesec dana. A ja u fazonu ”I don’t give a fuck” ,pa dođem kući i suze ronim, krokodilske. Potop.                                                                                                                                                

Mama i tata su me pripremili na to, te da ću morati stisnuti zube i pretrpiti. Bili su upravu. Nestali su i grupica i komentari.                                                                                                                                                        A ja proputovala regiju. Snimila par pjesmica i pjesama. Pjevala u Podgorici, Rožaju, Tivtu, Kotoru, Bitoli i  Ljubljani. Upoznala pregršt ljudi. U Crnoj Gori jela Njegošev odrezak (morate probati,to je nešto fantastično).Probala i najbolji sladoled ikada u slastičarnoj, na šetnici u Bitoli. Posjetila memorijalni centar Tošeta Proeskog. Sve zahvaljujući mom glasu i podršci mojih roditelja. Ispunila sam svoje dječje snove.                                                                                                                                                                                         

Sada moji snovi idu u nekom drugom pravcu. Ali neću o tome, pojavit će se odmah neka otrovnica.

Najveću prepreku svima nama predstavlja PODRŠKA, koje je nedostajalo i uvijek će nedostajati. Radije će uperiti u tebe strelicu punu otrova od koje padaš, zatvoriš se sam u sebe i ne dižeš se. Malo je onih koji će dati riječi podrške, pa makar to bile i one ”E podržavam to što radiš, mada me to baš i ne interesira”. Zašto ljudi pate od manjka empatije ? Da li je to ljubomora ili nešto drugo, na njima je da istraže jer je očito da su vlasnici ogromnog problema.

A tebi, meni, njoj i njemu, svima vama koji maštate i sanjate. Maštajte i sanjate idalje.                                       

Ako čvrsto vjerujete u svoj san, ostvarit će se. Samo radite na sebi i na koracima koji vode do tog cilja.  

Ne osvrćite se na prepreke o kojima sam vam govorila, preklimave su, samo ih preskočite.                        

A što se tiče podrške. Najveća je podrška od vaših najmilijih i podrška sebi samom.                                      

Ti to želiš. Ti to možeš.